Ako ste se ikad zapitali šta znači biti razigran u šestoj deceniji života i da li su godine samo broj, a zli umovi će reći da je i ćelija samo prostorija, odgovor je pred vama. Ali nećemo o tim rešetkama, već o čoveku koji rešeta besmisao konzumerizma, društvenih an(enorm)omalija i tako dalje i bliže, kroz čije rupe proviruju snopovi svetlosti i mame, a i tate, te da se zaigraš sa knjigom i svim što je u njoj. „Deponija” kroz različite forme, enterijer autorove mašte poseduje sve "zaukuću" - književna „Forma ideale”. Čitajući i gledajući knjigu, stiče se utisak da intenzitet igre ne opada ni u jednom trenutku. A ni životnom dobu. Najluđi za sva godišta je čovek koji, verovatno, ima između 9 i 69 godina, tzv. homo (naj)luđens.
Stvaralaštvo Dušana Popa Đurđeva zasniva se na tome da skoro svaki predmet može dobiti status umetničkog dela, pod uslovom da ga odaberete i dovedete u odgovarajući kontekst. Zamislite da u kutku starog ormara koji retko otvarate nađete kutiju sa raznoraznim drangulijama u kojoj, što bi babe rekle, fali još samo od popa uvo. Predmeti koji naizgled deluju razbacano, a želite da ih dovedete u nekakav sklad i red kako biste zadovoljili svoj ADHD. Autor se služi cut up tehnikom: secka stare novinske tekstove koje nagriza vreme i daje im novo Popovo (r)uho. Dok čitate pesme rađene u ovoj formi, i sami dobijete želju da se latite makaza i rukostvorite, što bi Pop rekao, umakažene pesme.
Bitna odlika Đurđevljevog stvaralaštva je što se on konstantno poigrava sa jezikom služeći se vizuelnim intervencijama gde kroz sliku i reč formira novo značenje na krajnje dosetljiv način. Jedan od primera je jež koji umesto bodlji ima vrhove drvenih bojica, a autor je ovo vizuelno rešenje nazvao Body art.
Foto: Privatna arhiva, knjiga „Deponija”, Dušan Pop Đurđev
Ili fotografija kompjuterskog miša na kom je ubačen pravoslavni krst, a koju je Đurđev krstio Crkveni miš. Kreativne semantičke konstrukcije koke drže Đurđevi stupovi. Jezička razigranost ne zna za granice i ne postoji zabranjeno tlo na kom autorova dečačka noga neće kročiti kako bi se poigrala školica.
Na nekim mestima u knjizi, autor se služi reklamnim logoima kako bi formirao stihove pesama velikana našeg pesništva i na taj način uspeva da pomiri dve strane – ilustracije koje služe da nam prodaju određeni proizvod i pesničke slike koje nas kupe na prvu i ostaju nam urezane za ceo život.
Kroz (crni) humor, dosetku, domišljatu satiru i (h)a-ha efekat, Dušan Đurđev pokazuje da umetnost meandrira kroz sve pore čovekovog bitka, samo je pitanje hoćemo li je prepoznati i upakovati je u formu kojom su se služili umetnici iz perioda avangarde, a na čijem tragu ovaj autor i dalje prati put koji ga nepovratno vodi samo do jedne lokacije, a to je detinjstvo – doba radoznalosti i kreativnosti, osobine koje nam ponekad zgasnu kroz institucionalno obrazovanje gde je uniformnost postala poželjan manir.
O autoru
