Prijava

[SDL] Studentski Dnevni List

Pretraga

Kultura

Nataša Marković: Imala sam sreće da mi daju uloge koje su drugačije

Magdalena Kostić 24.8.2022. Komentari

„Filmski susreti” predstavljaju jedinstven festival za glumce i publiku. Tradicionalno i ove godine, veliki broj glumaca je došao da se nakon projekcije filmova pokloni i zahvali publici. Glumica Nataša Marković, jedna je od njih koja je treće večeri festivala, uoči projekcije filma „Nebesa”, dobroj energiji i istrajnosti publike odgovorila širokim osmehom i zahvalnošću.

Foto: Ana Adamović

Nataša Marković je prepoznatljiva po ulogama koje je tumačila u mnogobrojnim serijama i filmovima kao što su: Nebeska udicaLisice, Bela lađa, Ono kao ljubav, Komšije i Slučaj porodice Bošković. Karakteristične uloge i osmeh su postali njen zaštitni znak. Za Studentski dnevni list je govorila o svojim počecima u svetu glume, radu i interesovanjima. 

Ove godine se po 57. put održava festival igranog filma Filmski susreti. Prikazuju se raznovrsni filmovi, među kojima je jedan u kome Vi igrate − Nebesa. Kako gledate na festival i šta ga čini posebnim?

Nataša Marković: Bila sam davno ovde i uvek mi je bilo prijatno. Okupi se ekipa, glumci i filmski saradnici, pa bude zabavno. Vidiš ljude koje inače ne srećeš, pošto film ume da bude takav da ti ne sretneš montažera i te ljude koji rade iza filma, a ovde se svi vidimo i slatko je što je to jedini glumački festival, zato mi je i drag.

Još se u detinjstvu mašta o tome šta će neko biti kada poraste, ali vremenom se interesovanja menjaju. Kako je kod Vas došlo do toga da zakoračite u svet glume i šta ona za Vas predstavlja?

Nataša Marković: Gluma je istina, nekako je gluma tu da budeš istinit. Važno je da ljudi veruju u ono što radiš, jer oni to konzumiraju. U Kruševcu je postojao Kulturni centar koji je bio dosta aktivan u to vreme i koji je okupljao omladince koji su imali znatiželju, koji su želeli, ne možda da se time bave, ali kao da se nešto igraju tu i bilo je zabavno. To je sve krenulo tako. Prvo u osnovnoj školi, imali smo profesora srpskog koji je stalno pravio predstave, kasnije i Kulturni centar Kruševac.

Svaka odluka u životu sa sobom nosi određene posledice. Kada je odlazak u drugi grad zbog obrazovanja u pitanju, on promeni život mladih zbog odvajanja od porodice i okruženja. Kako je na Vas uticalo to razdvajanje?

Nataša Marković: Nekako je bilo čudno zato što sam ja upisala posle druge godine srednje škole i onda je moja generacija još uvek išla u školu, a ja sam imala onaj dugački septembar i bilo je stvarno čudno, jer sam ja odlazila i na neke časove. Kada upišeš glumu ti si prve dve godine 12 sati na fakultetu, tako da ti nemaš vremena da pomisliš da ti nešto nedostaje. Ako te to zanima i ako si vredan, uvek ima nešto da se radi na sebi. Ne stigneš da procesuiraš da si se odvojio od kuće, da nisi tu sa svojom generacijom, nego si fokusiran na nove stvari koje su ti stvarno nove, zanimljive i uzbudljive.

Dolazite iz nekadašnje prestonice Srbije − Kruševca, koji je područje sa specifičim govorom. Da li ste se susretali s nekim poteškoćama zbog toga?

Nataša Marković: Ja sam to tvrdoglavo branila, dok nisam na sceni pogrešila i pogrešno akcentovala ime Ivan i onda sam shvatila da to tako ne može. Ako želimo da se bavimo ovim poslom i ako želimo od sebe najbolje da damo, onda moramo da se bavimo time da govorimo neutralno. Nije to sad neki beogradski, već pravilan govor. Tako da nas to uče na fakultetu i to je jako važno. U jednom trenutku sam shvatiš, nekako te neka situacija natera da to promeniš, to je proces odrastanja.

Podela na glumce filma i glumce pozorišta je česta. Predstavlja li to nešto ispravno ili je glumac uvek glumac?  

Nataša Marković: Postoji nešto što se zove mera koja je na filmu u manjim potezima, a u pozorištu možemo da se malo razmašemo. Glumac je glumac, ali je fakat da postoji usvajanje mere, naročito u žanrovskim fimovima gde se traži izraz, ali to je zabavno i jako zanimljivo. Ti nešto sam sa sobom istražuješ uvek. U moje vreme, devedesetih, kada smo stasavali, nije bilo mnogo produkcije, filmske i televizijske, tako da smo mi mnogo više odrastali uz pozorište, ali to trenutno nije tako. Gomilu stvari koje sam ispitivala i istraživala u pozorištu sam kasnije, nekako nenamerno primenjivala na uloge na televiziji i filmu.

Dosadašnje uloge koje ste tumačili su jako specifične, uglavnom zrače određenom harizmom i pozitivom energijom. Postoji li neka koja je posebna?

Nataša Marković: Imam neke uloge koje su mi jako drage, a za koje niko ne zna, koje su meni lično važne, jer sam ja tu osvojila neki deo sebe koji je meni bio bitan i važan u nekom tom odrastanju. Imala sam i sreće da mi daju uloge koje su drugačije, nisu me baš stavili u šablone, to je jako važno da se razvijaš i istražuješ neke druge stvari kod sebe koje su nepoznanica, tako ti je i posao uzbudljiv, jer bi bilo dosadno da igraš jednu ulogu sve vreme, bar meni lično.

Nekada glumci odluče da njihova karijera bude u pravcu određenog žanra, dok drugi glume u različitim. Postoji li žanr u kome se Vi posebno pronalazite?

Nataša Marković: Mene uzbuđuju različiti žanrovi, da radim nešto što je drugačije i što nisam radila. Meni je novo već uzbudljivo, jer me tera da uključim mozak i to mi postane kao neka igrica. Volim da sebe stavim pred izazove. Tu jeste pitanje i kakav je sadržaj i s kim se radi.

Osim osnovnih zanimanja, često se javljaju interesovanja prema različitim hobijima. Ukoliko se kroz njih odražavaju ljubav, uživanje i posvećenost čovek postaje ispunjenija ličnost. Kod Vas su putovanja ta kojima ste jako posvećeni. Šta Vas privlači da putujete i obilazite nesvakidašnja mesta? 

Nataša Marković: Uzbudljivo mi je, uvek me nekako izopšti na način da mi relativizuje neka moja razmišljanja o životu i svetu. Uvek dovodim u pitanje neke svoje stavove i često shvatam, pošto volim da putujem, kako smo jako razmaženi. Podrazumevamo ovo sve što imamo i da bismo hteli još to aspiraciono društvo, a nikako da budemo zadovoljni onim što imamo.

Kada putujemo upoznajemo različite kulture, narode, razvijamo se na taj način, širimo vidike i stvaramo uspomene. Koje putovanje je Vama najviše značilo do sada?

Nataša Marković: Moje najluđe putovanje je u Etiopiji, jug Etiopije, dolina reke Omo gde na jako maloj površini živi puno različitih etničkih grupa. To je vizuelno nestvarno, jako je siromašno, nažalost, ali je vizuelno toliko uzbudljivo. Najuzbudljivije su pijace gde se svi ti narodi skupljaju jednim danom u nedelji i zanimljivo je da žene iz različitih etničkih grupa imaju različite frizure i po frizuri prepoznaješ koje su žene iz koje grupe. Tu žive i Murski gde ženama seku usnu pa stavljaju tanjire unutra. To je jako etnički različito i uzbudljivo. Imaju kućice koje su čarobne i to mi je nešto najluđe. Jako je siromašno, naravno, često ti krenu suze. Žene se ne pokrivaju gore. Imaju suknje od štavljene kože, jer imaju stada, uglavnom su stočari i bave se zemljoradnjom da bi preživeli. Kreativni su što se nakita tiče. Žene mogu da nose gomilu perli što izgleda prelepo. Izgleda nestvarno, kao savremena umetnost.

kultura,nataša marković,glumica,život i rad,intervju,filmski susreti,nebesa,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.