Nekada je odlazak u bioskop bio mali praznik. Svetla sale bi se ugasila, a u mraku bi zasijalo ogromno platno kao prozor u neki drugi svet. Stotine očiju gledalo je istu sliku, stotine srca kucalo u istom ritmu. Ta zajednička tišina imala je posebnu težinu – svi su u isto vreme disali, uzdisali, plakali ili se smejali. Za mnoge je to bio prvi susret sa umetnošću u njenom najmasovnijem obliku, ali i prvi dodir sa onim osećajem da si deo zajednice.
Danas, međutim, navike publike izgledaju sasvim drugačije. U pidžami, sa kokicama iz mikrotalasne, uz daljinski u ruci, uključujemo Netflix, HBO ili Disney+ i odgledamo celu sezonu serije za jedno veče. Bioskop je izgubio ekskluzivitet, a film je postao deo naše svakodnevne rutine. Striming je doneo dostupnost kakvu nismo mogli da zamislimo pre samo desetak godina. Jednim klikom otvaramo katalog od hiljada filmova i serija. Više nema čekanja na repertoar bioskopa, nema gužvi na blagajni, nema fiksnih termina – sve je dostupno odmah, na više uređaja istovremeno.
Pored komfora, tu je i algoritam koji nas poznaje bolje nego mi sami. Dok smo ranije morali da čekamo preporuku prijatelja ili kritičara, danas nam platforme nude personalizovane liste koje često pogađaju naše raspoloženje. Film je postao instant – dostupan uvek i svuda. Striming je, na neki način, demokratizovao film. U manjim gradovima gde bioskopi odavno ne rade, striming je omogućio ljudima da prate premijere istovremeno sa ostatkom sveta. Pojavila se i nova navika binge watching – višesatno gledanje serija koje je postalo deo savremenog načina života.
Pandemija je bila tačka u kojoj su se karte presložile. Dok su bioskopi širom sveta zatvarali vrata, streaming servisi su eksplodirali. Samo u 2020. godini, Netflix je dobio više od 36 miliona novih pretplatnika, dok su filmovi koji su nekada čekali bioskopske premijere završavali direktno onlajn. Publika se navikla da film može da dođe do njih i bez izlaska iz kuće. Iako su bioskopi ponovo otvoreni, deo gledalaca se nikada nije vratio. Navike su se promenile: ljudi su otkrili koliko je praktično gledati premijere iz sopstvenog kreveta. Industrija je morala da pronađe nove modele – neki studiji sada praktikuju dual release, istovremeno puštanje filma u bioskop i na platformu. Ipak, odlazak u bioskop nije samo gledanje filma. To je ritual: kupovina karte, miris kokica, razgovori pre i posle projekcije, šuškanje dok svi traže mesto u polumraku. To je izlazak iz svakodnevice i ulazak u magiju zajedničkog doživljaja. Dok kod kuće film postaje navika, u bioskopu on postaje događaj.
Upravo zato bioskopi ne odustaju. Oni se menjaju i uvode luksuznija sedišta, Dolby Atmos ozvučenje, IMAX i 4DX formate, festivalske programe i posebne događaje nakon projekcija. Tako postaju više od sale sa platnom: postaju prostor u kojem se stvara iskustvo koje kućni ekran teško može da nadomesti. Premijere Marvelovih i Nolanovih filmova, na primer, beleže rekordnu posetu, iako su često dostupne onlajn ubrzo nakon bioskopa. Publika zna da Oppenheimer ili Avatar jednostavno nisu isti na laptopu i na IMAX platnu.
Bioskop nije samo mesto za projekciju – on je društvena institucija. U 20. veku, bioskopi su bili prostori gde su se ljudi sastajali, gde su započinjale prve ljubavi, gde su porodice delile trenutke. Bioskop je oblikovao čitave generacije, bio mesto gde su se gradili kolektivni snovi. I danas, iako publika bira udobnost doma, postoji posebna nostalgija vezana za bioskop. On je simbol zajedničkog kulturnog sećanja. Kada odemo u bioskop, postajemo deo veće priče – ne samo filma, već i zajednice koja deli isti trenutak.
Možda pitanje nikada nije bilo kraj ili početak, već kako da oba sveta žive zajedno. Striming nam pruža komfor, dostupnost i brzinu, dok bioskop nudi svečani trenutak i magiju zajedništva. Publika zapravo pravi jasnu podelu: lagane serije i filmove čuvamo za kuću, a blockbustere, spektakle i vizuelno raskošna dela želimo da doživimo na velikom platnu. Kritičari kažu da bioskopi moraju da pronađu novu svrhu – da prestanu da se takmiče sa streamingom i da se pozicioniraju kao poseban događaj. U tom smislu, bioskopi sve više liče na pozorište – nisu svakodnevica, već iskustvo kojem se radujemo i koje planiramo unapred.
Filmovi su oduvek bili naš beg iz stvarnosti, ali način na koji ih doživljavamo menja se sa vremenom. Striming nam je otvorio vrata u privatne svetove priča, dok bioskop i dalje ostaje hram zajedničkog sna. Jer jedno je pritisnuti dugme play, a sasvim drugo sedeti u polumraku, među neznancima i zajedno udahnuti u istom trenutku. Možda se čini da su ekrani preuzeli našu pažnju, ali platno uvek ima moć da nas okupi. I dok se slike smenjuju na zidovima naših soba, bioskop i dalje čuva ono neuhvatljivo – osećaj da smo deo nečeg većeg od nas samih. I možda je baš u tome njegova večna pobeda.
O autoru
