Slikovita metafora iz naslova jasno oslikava trenutnu situaciju u kojoj se nalazi Radnički pred samu završnicu domaćeg šampionata. Domaćini sa „Čaira” su u nezavidnoj situaciji i nalaze se na 14. poziciji pred početak plej-auta i odlučujućih sedam utakmica. Te utakmice odlučiće da li će Radnički uspeti da izbori opstanak ili će uslediti „selidba” u drugi rang takmičenja, što bi bio ogroman neuspeh za ljubitelje fudbala na jugu Srbije.
Postavlja se pitanje: kako je čuveni Real sa Nišave dospeo u situaciju da već tri godine čuva mesto u ligi, umesto da se bori za vrh tabele i izlazak na evropsku scenu? Nakon sezone 2021/2022, u kojoj je Radnički igrao kvalifikacije za evropska takmičenja, rezultati su sve slabiji. Klub bogate istorije i tradicije takav pad sebi ne bi smeo da dozvoli.
Ipak, ova aktuelna sezona za Radnički je počela prilično optimistično, u smislu dovođenja novih igrača i građenja tima koji bi mogao da ostvari zapažene rezultate. Klub su pojačali, između ostalog, Radivoj Bosić, Trivante Stjuart i Jovan Nišić, čime su stvoreni svi preduslovi za uspešnu sezonu. Shodno tome, novi strateg Radničkog, Nikola Drinčić, najavio je da će tim sa Čaira ciljati mesto koje vodi u kvalifikacije za jedno od evropskih takmičenja.
Međutim, sam Čair nije bio spreman za novu sezonu. Usled promene podloge, domaći tim morao je da bude domaćin na stadionu Dubočice u Leskovcu. Taj podatak, izgleda, nije smetao igračima koji su na domaćem terenu ostvarivali brojne uspehe. Sa druge strane, problem su bile gostujuće utakmice, gde su Čukarički i kragujevački Radnički upisali pobede. Uvodni deo sezone, dakle, protekao je u ritmu: pobeda kod kuće – poraz u gostima, ali je zatim usledila serija pozitivnih rezultata koja je obećavala mnogo.
Pobeđeni su Železničar, IMT, Jedinstvo i Spartak, što je potvrđivalo borbu za najviše ciljeve u ligi. Protiv Spartaka, Čair je prvi put bio domaćin ove takmičarske godine. Sa glavnim konkurentima, tada za vrh tabele, Radnički se vrlo dobro pokazao, i protiv Vojvodine, OFK Beograda i Mladosti se izborio za nerešen rezultat. Jasno je bila viđena dobra forma Reala sa Nišave, koja je potvrđena pobedom u kupu nad Trepčom, kao i pobedama nad Tektilcem i Novim Pazarom u ligi.
Međutim, izgleda da je to bilo sve od dobrih partija Nišlija za ovu takmičarsku godinu. Usledio je primetan pad, kako u igri, tako i u rezultatima. Do kraja jesenjeg dela šampionata, Radnički je vezao pet uzastopnih poraza. Ispostaviće se da su tad srušene ambicije sa početka sezone, gde ekipa sa Čaira završava na desetom mestu.
Kao reakcija na prethodne poraze, Radnički je pokušao da osveži postojeći igrački kadar. Tokom priprema u Antaliji, u klub su stigla određena zvučna pojačanja, uz nadu da će ekipa ponovo pronaći put ka uspehu. Uroš Vitas pojačao je defanzivnu liniju, dok su se Radomir Milosavljević i Miodrag Gemović stavili na raspolaganje u napadu šefu stručnog štaba Nikoli Drinčiću. Ipak, od februara, kada je i krenuo prolećni deo šampionata, tim sa Čaira bio je neprepoznatljiv.
U preostalih 12 susreta, izvojevane su samo dve pobede, sa činjenicom da je jedna od tih pobeda bila u Kupu Srbije protiv Čukaričkog. Klub je pokušao da reaguje promenom trenera, pa je umesto Nikole Drinčića na čelo stručnog štaba postavljen Siniša Dobrašinović, ali ni taj potez nije doneo uspehe. Sve ono što je polazilo za rukom domaćim igračima u prvom delu sezone, okrenulo se protiv njih.
Porazi od Jedinstva, Tekstilca su pokazatelji nemoći, iako se nameravalo da se rezultati poboljšaju, takve poraze Radnički nije smeo sebi da dopusti. Na to se nadovezao i poraz od Vojvodine na domaćem terenu u četvrtfinalu Kupa Srbije — udarac koji je dodatno narušio ambicije kluba. Pored problema u igri, očigledno je da podrška sa tribina izostaje. Na stadionu Čair tokom utakmica prisutan je veoma mali broj gledalaca. Postavlja se pitanje: zbog čega Radnički nema podršku sa tribina? Da li su za to krivi rezultati ili nešto drugo?
Bilo kako bilo, ekipa mora da pronađe način da spase sezonu, ako se pod spas računa opstanak u najelitnijem delu takmičenja. Iako su na početku takmičarske godine ciljevi bili visoki, sada je cilj znatno skromniji, ali i jednako važan.
Radnički, kao simbol juga Srbije, mora biti deo Superlige i ostati u društvu najboljih timova ove zemlje. Kako bi i naredne godine gledali superligaški fudbal na Čairu, preostale utakmice moraju se igrati kao finale. Svaka greška može biti presudna, a svaka pobeda — korak ka opstanku.
O autoru
