Na sceni sa Marčelom bili su i njegovi saradnici: Nevena Glibetić Nensi (vokal), Rade Sklopić DJ Raid (klavijatura, gramofoni), Filip Krumes (violina) i Aleksandar Jovanović Šljuka (klavijature). Nastup je otvoren pesmom sa novog albuma Udahni, a publika je ispratila kraj pesme ogromnim aplauzom. Pored pesama sa albuma Nojeva varka kao što su: Nigde, Flešbek, Dvadeset, JBG, Zemlja za vas, otpevane su i pesme Pozerište, Pegla, a nastup je završen pesmom Komplikovani. Pre nastupa, za Studentski dnevni list, Marko Šelić je govorio o novom albumu, društvu, značaju podrške.
Kako je došlo do naziva novog albuma?
Marko Šelić Marčelo: Naziv albuma je došao iz njegove same koncepcije, onog trenutka kada sam osmislio o čemu će ceo album govoriti. Ta metafora broda od početka, pa do kraja igra bitnu ulogu u toj priči, pa mi se tako javio taj naslov koji je u ostalom i zadržan zato što funkcioniše dvostruko: u smislu Biblijske priče i u smislu noja koji gura glavu u pesak. U oba slučaja, u ovoj našoj stvarnosti, nećemo se spasiti tako. Album je priča o pokušaju da se dignu ruke od ovog ovde mesta i da se kaže zapalite se i dignite se u vazduh, ali bez mene, a pretvara se u totalni neizdrž koji te pojede iznutra. U tom smislu, taj lični mikrokosmos, ta varka, nije plan koji će uspeti ako nisi rođen kao flegma. Dakle, ta varka je varka isto kao i Nojeva taktika da čitav ostane napolju, ali sakrije glavu i misli da se spasio, kao što nažalost puno ljudi kod nas radi.
Kako se spajaju ideje o muzici i tekstu, jer su sve pesme raznovrsne, a opet ostajete dosledni sebi?
Marko Šelić Marčelo: To je proces. Imamo nekoliko recepata koje sledimo, ali volimo i da ih kršimo. Stvaralaštvo bi trebalo da ostane igralište, gde vi, uprkos nekim intenzivnim emocijama, zadržite taj neki element koji vredi nazvati igrom, jer to podrazumeva. Kako kaže psihologija: učenje putem pogrešaka i pogogodaka, nešto ubodeš, nešto ne ubodeš, nešto vam ne ide danima, pa onda nađete rešenje. Ali uglavnom kod nas recept kog se najčešće držimo je taj da sve više režiramo pesme pa i ceo album. Uglavnom dođem i izložim ekipi šta mi sad hoćemo od te pesme, slušamo neke muzičke reference, da bih prikazao kakvu atmosferu otprilike želim da pogodimo, ali nema teksta, ima samo ideje šta će tekst reći. Onda Šljuka ili Rade koji su nam glavni kompozitori u bendu ili neko sa strane ako gostuje naprave nešto što volim da zovem embrion kompozicije. Nije to još cela kompozicija, ali bude ta osnovna melodija ili ako Nena ima osnovnu melodiju pevanja. Tako da oko toga počnemo da gradimo priču i tek kada se pojavi nešto što počinje da liči na kompoziciju, pređem na pisanje teksta tačno na tu melodiju, jer imam utisak da se tako bolje poklopi sve. Ima jedna priča o Nojevoj varci. Za pesmu Dvadeset se nije išlo tim putem, nego je prvo postojao tekst i na kraju je ispalo da smo je pravili pet puta, verovali vi meni ili ne. Postoji u još četiri verzije pre ove i prosto nismo čuli, nije to bilo to, upravo zato što nisam imao utisak da smo postigli potpunu sinergiju muzike i teksta. Tako da je recept da prvo postoji ideja šta se hoće reći, ali se još nije reklo konkretnim rečima, pa onda muzika, pa tekst pa aranžiranje i prepravke, ali to je najčešća jednačina koju sledimo.
Foto: Natalija Radosavljević
Kako izaći iz Nojeve varke?
Marko Šelić Marčelo: Iz bilo kakve vrste samoodbrane se izlazi tako što se za početak prepozna da je reč o samoodbrani. To je kao ono kad hoćeš da rešiš problem, prvo moraš da priznaš da postoji i šta je tačno, a onda polako da se čupaš iz njega. U ovom konkretnom slučaju mislio sam da je potrebno da se pojavi neka vrsta nove nade, neka vrsta novog razloga koji osmišljava celu priču koja se usput obesmislila. E sada, da ne spojlujemo šta je taj razlog, čuće ljudi koji žele da čuju album.
Koliko je teško biti realističan muzičar i koji teret to nosi?
Marko Šelić Marčelo: To je standardni teret realizma, ne moraš da se baviš muzikom. Realizam kao takav nosi neki tuč sa sobom, ali to nekako ima veze sa ovim tvojim prethodnim pitanjem, taj tuč služi da bismo problem rešili. Dakle, prvo se treba sa tim suočiti. Mislim da ne vredi biti entuzijastična budala. To jeste lepo, ali nije mnogo korisno, nego treba biti optimista ali treba biti i realista, pa u okviru toga što realno jeste naći neki optimizam, u suprotnom ako optimizam nije vezan za realno, onda možemo biti optimistični do sutra, mislim, to je onda užasno lako, jer nije tačno.
Kako verovati u vreme neverovanja?
Marko Šelić Marčelo: Verovanje je prirođeno ljudskom biću. Svi u nešto moraju da veruju, samo je pitanje u šta. Ono nije sporno, uglavnom ljudi, osim u isključivo ozbiljnim kliničkim depresijama, već u nešto veruju: u razne religije, u razne ideologije. Meni lično je mnogo draža vera u čoveka. Doduše, to se i najlakše poljulja. Možda čovečanstvo nije na najboljem mestu, možda nikada nije ni bilo, ali to ne bi trebalo da nam ruši veru u čoveka, pojedinca, jer i te kako postoje dobri ljudi. To je malo kao ona priča kad smo klinci pa desi se prvi raskid, pa kao ne verujemo više u ljubav. Okej, desilo se, dešavaće nam se još, ali to ne znači da zbog toga nikad ništa neće uspeti i neće biti pravo.
Gde se krije Marčelo kada ga nema?
Marko Šelić Marčelo: To nije neko bunkersko skrivanje, reč je više o tome što ja, na stranu neke razočaranosti o kojima album govori, inače ne mislim da je potrebno da te bude stalno u medijima. Sada imamo brojne poznate ličnosti za koje i ne znamo šta im je primarno zanimanje, a stalno su u medijma. Takođe, mislim da bavljenje stvaralaštvom ne bi trebalo da se tretira ko pogon u fabrici sa mesečnom kvotom, koliko nečega moraš da proizvedeš, pa prodaš, a ako zezneš normu dobićeš kaznu od direktora. Okej je da te nekad nema. Ako će te ljudi zaista zaboraviti što te nema nekoliko godina, pa neka te zaborave.
Umetnik ste koji stalno pominje svoje korene i rodno mesto, da li se dalji tok stvaranja karijere menjao zbog uticaja i (ne)podrške okoline?
Marko Šelić Marčelo: Svaka sredina utiče, tamo gde si se rodio, tamo gde živiš ili tamo gde se nalaziš u trenutku stvaranja. Mi generalno, ne pričam sada o Paraćinu, Nišu, Beogradu, Srbiji, nego o celom regionu, nismo baš neke sredine koje se polomiše od podrške. Mi smo više sredine na foru Šta ti, šta ćeš ti sad? a onda kad napraviš nešto, pojavljuje se ta neka sila ljudi koji govore: Ja sam uvek govorio da će od njega biti nešto. Kaže naša drugarica Ana Mihajlovski u intervjuu jednom pre par dana: Znam te puško kad si pištolj bila – ta fraza govori o tome koliko naša sredina ne dozvoljava osobi da išta postane, da se razvije u bilo šta. Znaš me kad sam bio mali i šta sad? Ali daleko od toga da su svi ljudi takvi, prosto, to je deo našeg mentaliteta koji nije dobar, ali on se ne svodi samo na to. Postoje sjajni ljudi koji te podržavaju od samog početka, makar i ništa da ne uradiš, podržavaju tvoje traženje. Probaš jedno, probaš drugo. Ja sam se prvo bavio crtanjem, pa sam to napustio zbog pisanja, ko zna šta ćeš postati. Nećeš dobiti mnogo podrške na početku verovatno. To zvuči kao dobar test za svakog od nas, jer ta vrsta nevolje ili te potpuno slomi ili naučiš da to prevladaš. U suštini taj test na neku grbavu stranu i jeste koristan. Imao sam običaj da kažem da ništa ne može da upropasti osobu kao bezrezervna podrška roditelja, jer ne valja kad te ne podržavaju uopšte, kada ti ubijaju ambicije, pričaju gluposti, ali u krajnost idu i roditelji koji podržavaju sve bubice svoje dece, pa na primer upišu dete i na gimnastiku, violinu i balet. Deca nekad preteruju, ali mislim da je ogromna nesreća ako ubaciš sebi u glavu da si rođen za nešto za šta nisi. Kao i u svemu, najbolje bi bilo da se nahvata neka zlatna sredina gde ti okolina, porodica i prijatelji ne seku krila, ali da ti sa druge strane ne kače krila koja ti ne pripadaju uopšte. Mi u ekipi smo svi suportive, kako bi rekli preko okeana, ali ne sad po cenu da bilo ko od nas bilo kome govori da je to neko rešenje dobro za bilo kakvu kreativnu prepreku, a da zapravo to ne mislimo. To je ozbiljan prekršaj na prijateljstvo i na kreativnost.
Koliko je bitno da se javne ličnosti, čiji posao nije primarno novinarstvo, bave analitičkim poimanjem društvene stvarnosti i zašto to kod nas nije u tolikoj meri zastupljeno?
Marko Šelić Marčelo: Više puta kažem da je to više pitanje građanske dužnosti, a ne umetničke. Ti kao umetnik ne moraš da budeš društveno angažovan uvek, ali kao građanin ili građanka bi trebalo. Meni ne smeta što ljudi biraju da ne prave pesme o tome ili predstave. Zaista ne moraju, ali bih voleo da ih vidim na ulici kad se ljudi bore za nešto. Mislim da je taj element mnogo važniji. A zašto ljudi to ne rade? Tu nema nikakve enigme, svi znamo odgovor na to pitanje: zato što su ucveljeni, zato što se boje ili zato što ih baš briga. Jedno od ta tri.
Kako da se kao mladi buntovnici izborimo sa današnjim svetom i podelama?
Marko Šelić Marčelo: To je pitanje koje može da se postavi u bilo kom veku i epohi čovečanstva. Odgovor bi uvek bio isti: niko ne može da ti kaže kako da se ti izboriš sa nečim. Meni to sve ima i momenat sa šalom na račun motivacionih govornika. Oni govore u suštini tačne stvari, ali mi je taj način uvek bio malo ljigica, jer kao ti nekom govoriš kako da bude srećan, a šta on zna kako ti da budeš srećan. Tu nema gotovih recepata, tu svako mora da nađe svoj način, da popravlja svet koliko može. Nema univerzalnog odgovora kako se to radi, ali u principu uglavnom pogledaš oko sebe, primetiš da nešto ne valja i kažeš šta sad možemo da uradimo da se ovo bar malo popravi? Ne može da te ne zanima, treba da te se tiče. Imamo tu istoriju gde se mnogo ratovalo, svi smo mnogo ljudi izgubili i nije lako, pogotovo ljudima koji su nekog bliskog izgubili, da dignu ruku i priđu komšiji druge nacionalnosti, druge vere, bilo čega. Istina je ta da se granice menjaju, to naravno boli, ali to se dešava, međutim, demografija stanovništva se mnogo sporije menja. U principu, mi i dalje živimo jedni pored drugih, bez obzira gde granica stoji i onda se manje-više svodi na ono što ja stalno ponavljam: ako ne naučimo ili se ne podsetimo kako da živimo jedni sa drugima, živećemo jedni protiv drugih.
U čemu stvaraoci poput Vas mogu naći ohrabrenje?
Marko Šelić Marčelo: Nije to pitanje čime se baviš, bilo da si pekar, lekar, apotekar, svima nam treba ohrabrenje, a mnogo više dolazi iz ličnog nego iz profesionalnog. Za profesionalno, u krajnjoj liniji, ćeš se već snaći, ali bitno je da se osećaš dobro u svojoj koži, da se osećaš podržano, da imaš neki krug ljudi sa kojima se osećaš lepo. Da imaš neku vrstu sigurne kuće, ne samo u fizičkom prostoru nego i u sebi, nešto u šta možeš da se povučeš da bi napunio baterije.