Bojan Slačala: Nema velikog benda bez velike pesme

U subotu 12. novembra je u klubu „Carpe Diem” četverac koji već deset godina iznova diže iz pepela rok scenu, obeležio deceniju stvaranja. „Artan Lili” je prvi put nastupio u ovom klubu, a ovacije publike tokom večeri bile su neprekidne.

Koncert je počeo kada je na binu stupila mlada niška rok grupa tvrdog zvuka Dexter i publici predstavila svoje autorske pesme. Raspoloženje publike su na viši nivo izlaskom na binu podigli: Romana, Bojan, Marko i Ivan, izvodeći hitove kao što su: Priča, Salonac, A šta bi bilo da sam ja odustala od svoga sna, Foliram, Oud, D.E.P.R.A, Ono što te neće, Samo ja, Ako stanemo tu, Jutro, Maca, Nije svejedno. Glavna poruka koja se širila za vreme celog koncerta je da je jedino ljubav važna, stvarajući pozitivnu atmosferu.

Nakon skoro dvočasovnog koncerta, u razgovoru za Studentski dnevni list bas-gitarista i muški vokal Bojan Slačala govorio je o srpskoj alternativnoj sceni i inspiraciji za neke od pesama koje su obeležile njihov dosadašnji stvaralački korpus.

Mnogi vas smatraju predstavnicima alternativne muzičke scene. Kakvo je stanje na našoj alternativnoj sceni i kakav je Vaš utisak, postoji li neko koga biste izdvojili?

Bojan Slačala: Nikakav. To je stara priča: postoji gomila bendova koji rade, a ono što ja čekam je da čujem velike pesme. Njih ima koliko hoćeš, ali žao mi je što glas o njima neće doći do mnogih zbog toga što nemaju velike pesme i to je najveći problem alternativne scene. Lako je uključiti se, napraviti nojz od milion decibela, biti nerazumljiv, imati tekstove koji su nerazumljivi, a svi znamo da se kroz apstrakciju provuklo najviše neznanja. To je jednostavna priča — nema velikog benda bez velike pesme. Nirvana nikad ne bi bila Nirvana bez Smells like teen spirit, a onda možeš da slušaš albume koji su manje popularni. Čekamo velike pesme malih bendova da bi postali veliki bendovi i ja im želim svu sreću.

Početkom godine ste snimili singl sa Canetom pod nazivom Rokenrol posle rokenrola. Kako je sarađivati sa možda i najvećim muzičkim buntovnikom sa ovih prostora? Imate li nešto zajedničko, šta vas je zapravo spojilo?

Bojan Slačala: Sama poruka pesme je takva da postoji čovek koji je relevantan da govori o rokenrolu. Sve prođe, izmenjaju se mnogi pravci, rokenrol nije više u zenitu mladih, sad je to neka druga muzika, ali rokenrol je stav i to je i njegov i naš život. Kad sve to prodje, treba i dalje biti rokenrol šta god da je. To je poruka pesme, a Cane je dovoljno iskusan da zna da mora da bude otvoren i ja ga, kao i svi drugi u bendu, mnogo cenimo zbog tih stvari, što zna da mora da bude spreman za saradnju i izazov. Posmatra mlade, uči od mladih i spreman je da radi neke nove stvari u svom životu. Veliko zadovoljstvo je imati jednog takvog junaka među nama.

Kako izgleda vaš stvaralački proces, postoji li podela uloga u stvaranju?

Bojan Slačala: Napravi se neka tema i onda se svi nadovežu. Nikad nema pesme koju do kraja neko donese i kaže: E to je to. Sad ćemo ovo da sviramo. Tu se uvek mesi i brusi na probama, prekraja, seče, dodaje, oduzima... Rad u grupi je zajednički posao i to je ono što je radost — ja volim raditi sa ljudima i time je radost veća. Kada se tako nešto napravi, onda svaka pesma postaje zajednička stvar i svako je oseća. To je lepota zajedništva.

Šta Vas baca u depru i šta iz nje vadi?

Bojan Slačala: Ja nisam depresivna osoba. Iako imam sve te daune, ne bih to kod sebe nazvao depresijom. Depresija je jako teška i ozbiljna bolest i nikad nisam toliko potonuo u nju jer imam sreće da sam vesele naravi i da mi vrlo malo treba da se iz nekog lošeg stanja dignem. Obično prespavam i ujutru sve to bude okej. Moj sistem je da me to stanje drži i pusti, a kod mnogih ljudi je to ozbiljniji poremećaj. Lepo je kad neko to demistifikuje, mi smo to lepo opisali u pesmi i nadam se da će to ljudima nekako pomoći. Ako definišu problem, onda će možda lakše da se odupru, a možda im upravo naša pesma da taj motiv za borbu. Mnogi su nam se ljudi javili koji imaju strahovit problem sa depresijom i zahvalili nam se uz reči da je ovo mogao napisati samo neko ko je prošao kroz to.

Kako ovo naše vreme radi protiv čoveka?

Bojan Slačala: Radi na sve načine, sve ide ka tome da nas uništi, da nas surva u jedan polimer i reciklira kao đubre. Svi mi znamo šta ne valja, a pravo pitanje je šta čovek da uradi. Moramo se boriti protiv toga. Ja svaki dan kad ustanem kažem: Idemo da napravimo nešto novo! Ne možemo ništa bolje smisliti, možemo samo da tučemo glavom o zid i da se nerviramo što ništa ne možemo da promenimo, ali što bi rekao jedan veliki pesnik: Ne možeš mnogo, ali možeš malo.

Zašto su snovi i ideje bitnije od svega?

Bojan Slačala: Zato što te to vuče. To je neki zamajac koji ti ne da da ostariš. Koji te i dalje drži u tim nekim zabludama da možeš da promeniš neke stvari. Na kraju ti misliš da je to kao sjajno, onda shvatiš da su to zablude. Onda prođe neko vreme pa se ti ponovo naložiš i kažeš: E čekaj, možda je moguće da nešto promenim i onda te to iznova i iznova pokreće da ideš dalje i da se vidimo u novoj epizodi...